Б Л Е Ј А Њ Е
2008.
2008.
Сједим, као и готово сваког дана послије посла, у башти једног од мојих омиљених кафића, не радим ништа, и осјећам се добро. Стандардно, друштво у блејању ми прави Дарио. Дарио је мој школски друг из гимназије, и мој комшија. Мој пријатељ! Нас двојица смо, рецимо константа у том блејању, а често, друштво нам праве и други, што чланови наше екипе, што људи изван тог круга! Најчешће, по дану, и блејимо у Даунтауну, згодној кафаници, чија башта гледа према парфимерији, бутику женских крпица, и продавници женских ципела, тако да је то идеално мјесто, од прољећа, када се разбије акваријум, и рибице почну да пливају улицама нашег града. Блејимо ми и на другим мјестима, али смо ипак најчешће ту. Блејимо уз кафу, он продужену без ичега, ја продужену са шлагом. Наравно, и уз по чашу чесмоваче. Кафу пијем са шлагом, јер онда и није много битно каква је кафа, шлаг све ублажи. Шта да кажем, и нисам неки кафопија, оно, кратка до врха шоље, и није мој филм, а и више сам за пиво. А чесмовача је ту јер кафа без чесмоваче, и није кафа. Вечерња варијанта блејања се најчешће одвија у Еспањолу, односно у Барселони, али ја ту кафану из миља називам Еспањолом. Био сам, некада, велики фан Барселоне, прије свега због Борчевих боја на њиховим дресовима, али се о том симпатисању сада може говорити само у плусквамперфекту! Тада блејимо уз пиво. Нектар, наравно! Остала пива се пију, Нектар се воли. Разлог зашто блејимо у Еспањолу је жива свирка коју организују четвртком, петком и суботом. Репертоар и није 100 % по мом избору, па није ни 50%, избацио бих, прије свега ове Далмоше, типа Бађони и слично, али је ипак довољно добар, да ми то што ми се не допада не квари гушт. Дуго већ, до Еспањола, рецимо, нисам имао прилике да чујем Кербер. „Миришу априлске ноћи, на твоја недра неверна... Светлана“. Еспањол, окружен зидовима пословне зграде, има, и тај неки приморски шмек - бар ја тако мислим, што га издваја од милион других кафаница у граду. Има овај град и других, згодних мјеста за блејање. Рецимо Рок, петком у вече, када организују свирке, од клинаца који тек почињу да се баве тим хобијем, до матораца којима је то начин да побјегну од „свијета одраслих“. Затим је Кастра, мада ће та кафана увијек за мене остати Аква, љети, викендом по дану, пун погодак. Прегршт цурица са стране, са својим слатким нагласцима, које живе што у студентском, што по гајбама у Борику, чине незаобилазни детаљ у тим нашим блејањима у Акви.
Заправо, није толико ни битно гдје блејимо, битно је да блејимо.
„Ја сам блејања краљ, и не досађујем се“...
-
